О поезији

Песма је говор душе, језик и молитва срца.

Песме су саме своји аутори. Кроз песму Истина покушава да постане видљива, да се објави човеку и свету. Када нека песма хоће да се роди, да се испољи, она потражи и пронађе одговарајући канал, ум песника који ће је артикулисати, превести у речи, и тако донети у свет. У интерференцији појединачног ума и бескрајног Поља Свести чији је поље мисли (идеја) само један део, настаје све што се речима може изразити. И наравно, не само речима. Све слике желе да буду насликане, све куће саграђене, све могућности из поља бесконачних могућности остварене. Целокупна креација изражава се кроз нас. Наша искуства, наше индивидуалне нечистоће и несавршености – дају боју том изразу. Чисти канали, прочишћени умови, одражавају чисту светлост Извора, јасну светлост Стварности. Уз помоћ Извора, на нама је да кристал ума учинимо чистим, прозрачним.

Када је ум спреман, место и тренутак у сагласју, мисао силази, песма се рађа. То називамо надахнућем. Нешто нас надахњује и речи нам удахњује. То нешто дише кроз наш ум, мисли кроз нас, изражава се кроз нас. Песма је игра енергија: човека, времена, места и Неизрецивог.

Шта је старије: песник или песма? Душа је старија. Песма ствара песника, допуштајући му да је артикулише. Песник ствара песму допуштајући јој да кроз њега изађе у Свет.

Постоји ли песник пре но што напише песму? И да и не. Не у свету, да у Вечности као неманифестован. Постоји ли песма пре но што песник да свој пристанак? И да и не. Не у свету, да у Вечности као неиспољена. У Вечности све одувек постоји. Али песма и песник у Свету не постоје једно без другог.

Песме и ми потичемо са истог Извора – извора свеколике Стварности. Песме су облик препознавања тог Извора. Ми се кроз песму огледамо у води Извора. Извор се кроз песму огледа у нама. Исти је потпис и испод песме и испод ума који ту песму артикулише, доноси у свет. Од истог родитеља, своји преци и потомци, песме и ми се прожимамо у игри испољавања Творца. Два аспекта исте Стварности, две струје исте воде, воде са истог Извора. Песма тражи песника, песник тражи песму. Проналазе се у тренутку надахнућа. А испод песника и песме, њихове игре тражења и налажења – стоји потпис Творца.

Сва вода у потоку потиче од извора. Али сва вода потока обухвата и извор. Вода је садржана у извору, извор је садржан у води.

Сва је вода од Извора

и Извор је у свој води.

Вода тражи да се роди

Извор жели да је роди.

Припада ли вода Извору

или извор припада Води?

Ако је у почетку била Реч, човек је један од дијалеката, а песме су речи Изговореног, речи Човечије кроз које још одјекује снага прве Речи. Песма је неизрођен говор.

*

Петар Шумски
(из збирке: „Пламен тишине“)